Величина_т у Ц++

Velicina T U C



Ц++ је најпопуларнији и најшири језик који је богат функцијама које чине наш рад практичнијим. Олакшава нам тип „сизе_т“ који помаже у чувању максималне величине било ког типа података. Јединствени цели број без предзнака назван „сизе_т“ је дефинисан у стандардним библиотекама Ц++. Константа СИЗЕ_МАКС је највећа вредност која се може доделити типу „сизе_т“. Највећа величина низа или објеката који су теоретски замисливи могу бити ускладиштени у „сизе_т“. Користите га само када су нам потребне огромне матрице, низови, итд. „Сизе_т“ не може бити негативан у Ц++ програмирању.

Пример 1:

Овде се увозе различите датотеке заглавља које су „стддеф.х“, „лимитс“ и „иостреам“. Дефиниције често коришћених варијабли, типова и показивача могу се наћи у „стддеф.х“, а датотека заглавља „лимитс“ се користи као константе које представљају границе интегралних типова, као што су минималне и максималне вредности за различите типове података , којима се може приступити преко ове датотеке заглавља. Затим се додаје „иостреам“ јер су у њему дефинисане функције које се користе за унос/излаз података.

После овога, овде се додаје простор имена „стд“. Испод овога се позива метода „маин()“. Унутар овога постављамо „цоут“ који помаже у приказивању података које ћемо поставити овде. Укуцава се „нумериц_лимитс::мак()“ јер даје највишу коначну вредност коју нумерички тип „Т“ може да представља. Значајан је за сваки ограничени тип, али не може бити негативан.







Код 1:



#инцлуде <стддеф.х>
#инцлуде <ограничења>
#инцлуде <иостреам>
Користећи именског простора стд ;
инт главни ( ) {
цоут << 'Максимална величина сизе_т је ' << нумериц_лимитс :: мак ( ) << ендл ;
}

Излаз:
Можда ћемо приметити да је максимална величина типа „Т“ сада приказана, што је веома велика вредност као што је приказано у наставку:







Пример 2:

Овде се увозе две датотеке заглавља укључујући „лимитс“ и „иостреам. Како су функције потребне за унос и излаз података дефинисане у њему, овде се додаје „иостреам“. Затим, датотека заглавља „лимитс“ се користи за приступ константама које описују границе интегралних типова као што су минималне и максималне вредности за различите типове података.

Затим се овде уводи именски простор „стд“ и позива се функција „маин()“. Испод тога, користимо „ИНТ_МАКС“ унутар „цоут“ да прикажемо највећу вредност горње границе целобројног типа података у Ц++ програмирању. Затим, у следећем реду, користимо „сизе_т“ који даје највећу вредност.



Код 2:

#инцлуде <иостреам>
#инцлуде <цлимитс>
Користећи именског простора стд ;
инт главни ( ) {
цоут << 'Максимална вредност целог броја: ' << ИНТ_МАКС << ендл ;

цоут << 'Величина коју функција сизе_т има: ' << ( сизе_т ) 0 - 1 << ендл ;
повратак 0 ;
}

Излаз :
Најпре се приказује максимална величина целог броја коју добијамо уз помоћ „ИНТ_МАКС“. Затим се приказује максимална величина коју „сизе_т“ чува, а коју добијамо уз помоћ „сизе_т“ у овом коду.

Пример 3:

Овде се увозе две датотеке заглавља, „цлимитс“ и „иостреам“. „иостреам“ је овде укључен пошто су функције које су потребне за унос и излаз података дефинисане у њему. Следеће, константама које описују границе интегралних типова, као што су минималне и максималне вредности за различите типове података, приступа се коришћењем датотеке заглавља „цлимитс“.

Овде се сада позива функција „маин()“ и накнадно се уводи „стд“ именски простор. Испод овога користимо „ИНТ_МАКС“ унутар „цоут“ за излаз горње границе максималне вредности целобројног типа података у Ц++ програмирању. Испод тога користимо „ИНТ_МИН“ који враћа нижу вредност типа података „инт“. Затим користимо „сизе_т“ што даје максималну вредност коју чува у следећем реду:

Код 3:

#инцлуде <иостреам>
#инцлуде <цлимитс>
Користећи именског простора стд ;
инт главни ( ) {
цоут << 'Највећа целобројна вредност: ' << ИНТ_МАКС << ендл ;
цоут << 'Најмањи цео број: ' << ИНТ_МИН << ендл ;
цоут << 'Величина коју функција сизе_т има: ' << ( сизе_т ) 0 - 1 << ендл ;
повратак 0 ;
}

Излаз:
Прво се приказује максимална величина целог броја коју добијамо уз помоћ „ИНТ_МАКС“. Друго, приказује се минимална величина целог броја коју добијамо уз помоћ „ИНТ_МИН“. Затим, уз помоћ „сизе_т“ у овом коду, приказује се максимална величина коју „сизе_т“ чува.

Пример 4:

Укључене датотеке заглавља у овом коду су „цстддеф“, „иостреам“, као и „арраи“. Ове датотеке заглавља су укључене тако да можемо да користимо оне функције чије су дефиниције дефинисане у овим датотекама заглавља. Датотека заглавља „низ“ се додаје овде јер морамо да радимо са „низовима“ и функцијама у овом коду. Овде декларишемо променљиву „ми_сВар“ са „цонст сизе_т“ и иницијализујемо је вредношћу „1000“ да бисмо приказали њену величину.

Након овога, такође декларишемо низ „нум[]” типа података „инт” и проследимо „ми_сВар” као његову величину. Затим користимо функцију „сизе_оф()“ у којој постављамо променљиву „нум“ као параметар и чувамо је у променљивој „ми_сизе“ типа „сизе_т“. Затим користимо „цоут“ и овде укуцавамо „СИЗЕ_МАКС“ тако да приказује максималну величину променљиве „ми_сВар“.

Затим приказујемо елементе типа низа у мањем броју. Изабрали смо га само да прикажемо 10 као 1000, што је превише да би се уклопило у излаз. Користећи тип „сизе_т“, почињемо од индекса 0 да бисмо показали како се „сизе_т“ може користити и за индексирање и за бројање. Пошто ће се бројеви смањити, низ се приказује опадајућем редоследу како смо ставили „–а“ у код.

Код 4:

#инцлуде <цстддеф>
#инцлуде <иостреам>
#инцлуде <низ>
Користећи именског простора стд ;
инт главни ( ) {
конст сизе_т ми_сВар = 1000 ;
инт на једном [ ми_сВар ] ;
сизе_т ми_сизе = величина ( на једном ) ;
цоут << 'Максимална величина ми_сВар = ' << СИЗЕ_МАКС << ендл ;
цоут << „Када радите са низом бројева, тип сизе_т је следећи.“ ;
низ < сизе_т , 10 > ми_арр ;
за ( сизе_т а = 0 ; а ! = ми_арр. величина ( ) ; ++ а )
ми_арр [ а ] = а ;
за ( сизе_т а = ми_арр. величина ( ) - 1 ; а < ми_арр. величина ( ) ; -- а )
цоут << ми_арр [ а ] << ' ' ;
повратак 0 ;
}

Излаз:
Прво приказује максималну величину променљиве, а затим приказује низ у опадајућем редоследу.

Пример 5:

Овај код укључује датотеке заглавља „цстддеф“, „иостреам“ и „арраи“. Пошто овај код захтева да радимо са „низовима“ и функцијама, датотека заглавља „низа“ се налази овде. Да бисмо приказали величину променљиве „вар“, овде је декларишемо са вредношћу „цонст сизе_т“ и иницијализујемо је са „1000“. Максимална величина променљиве „вар“ се затим приказује овде пошто смо користили функцију „цоут“ и навели „СИЗЕ_МАКС“ у овом пољу.

Затим покушавамо да прикажемо ставке типа низа у мањим количинама. До сада смо изабрали да прикажемо само 20 јер би 1000 попунило излаз. Показујемо како се „сизе_т“ може користити и за индексирање и за бројање користећи тип „сизе_т“ и почевши од индекса 0. Низ се затим приказује опадајућем редоследу јер ће се бројеви смањивати као што је назначено постављањем „–а“ у следећи код:

Код 5:

#инцлуде <цстддеф>
#инцлуде <иостреам>
#инцлуде <низ>
Користећи именског простора стд ;
инт главни ( ) {
конст сизе_т био = 1000 ;
цоут << 'Максимална величина вар = ' << СИЗЕ_МАКС << ендл ;
цоут << 'Тип сизе_т који се користи са низом бројева је дат као ' ;

низ < сизе_т , двадесет > низ_број ;
за ( сизе_т и = 0 ; и ! = низ_број. величина ( ) ; ++ и )
низ_број [ и ] = и ;
за ( сизе_т и = низ_број. величина ( ) - 1 ; и < низ_број. величина ( ) ; -- и )
цоут << низ_број [ и ] << ' ' ;
повратак 0 ;
}

Излаз :
Он приказује низ у опадајућем низу након што променљиву прикаже до њене максималне величине.

Закључак

Тип „сизе_т“ у Ц++ програмирању је детаљно истражен у овом чланку. Дефинисали смо да користимо „сизе_т“ у нашим Ц++ кодовима јер чува највећу вредност. Такође смо објаснили да је то непотписани тип и да не може бити негативан. Демонстрирали смо кодове Ц++ програмирања где смо користили „сизе_т“ и затим приказали њихове резултате у овом чланку.